Savremena proizvodnja šljive

Abstract

Domaća šljiva (Prunus domestica L.) je jedna od najznačajnijih vrsta voćaka u Evropi sa ukupnom godišnjom proizvodnjom od 2 808 152 t (FAOSTAT, 2017), i jedna od najznačajnijih vrsta iz roda Prunus. U Srbiji, šljiva se gaji na oko 425 585 ha sa prosečnom proizvodnjom od 507 987 t (2010‒2014), što je deklariše kao najvećeg proizvođača u Evropi i drugog proizvođača u svetu posle NR Kine (FAOSTAT, 2017). Međutim, prosečan prinos po jedinici površine je mali i iznosi svega 5,25 t ha-1. Najveća količina plodova šljive u Srbiji se preradi u rakiju (oko 70%), oko 25% se koristi u svežem stanju ili se zamrzava, dok se svega oko 5% koristi za sušenje. Generalno posmatrano, proizvodnja šljive u Srbiji se odlikuje niskim i nestabilnim prinosima, slabijim kvalitetom i krupnoćom ploda, problemima uzrokovanim virusom šarke šljive, velikom raznolikošću sorti i tradicionalnim pristupom u gajenju, koji podrazumeva minimalnu upotrebu agro- i pomotehničkih mera. Veoma niska cena plodova šljive i nestabilno tržište su takođe bitni činioci koji utiču na unapređenje proizvodnje. Sortiment šljive u Srbiji je baziran na tri najznačajnije sorte ‒ ʻStanleyʼ, ʻČačanska lepoticaʼ i ʻČačanska rodnaʼ, koje u ukupnoj proizvodnji učestvuju sa oko 65%, dok se u novijim zasadima ove tri sorte gaje na više od 80% površina. Poslednjih godina u proizvodnju se polako uvode i neke novije domaće i introdukovane sorte šljive.